Eyot - usamljeno ostrvo ili jedinstvena priča?

Kako je nastala ideja o formiranju sastava? Nakon mog prvog albuma za solo klavir krajem 2006. shvatio sam da kao solo-artist, u ovoj zemlji nemam perspektive da gradim karijeru baziranu na tome, iz više razloga. Neki od njih su nedostatak koncertnih prostora i možda nedostatak publike, tako da je jedino rešenje bilo formiranje benda. U to vreme smo Marko, Slađan i ja živeli u istom stanu i već radili na nekim idejama, ali je to bilo dosta drugačije od Eyot-a.

Zašto ime Eyot? Najviše zbog želje da nadovežem celu priču na taj album za solo-klavir koji se zvao EYOT, a kasnije i zbog toga što kao ime ide uz muziku i ima simboliku koja može da se posmatra i iz sociološkog i iz psihološkog ugla. Sociološki posmatrano Srbija bi mogla biti kao ostrvo odvojena od ostatka sveta, a psihološki momenat bio bi pojedinac u društvu, pojedinac u nekom svom svetu. Ime se pokazalo takođe i kao lako prihvatljivo kod publike. Razlog što nisam dao naziv Dejan Ilijić kvartet ili tako nekako je želja da se dobije tim, celina koja zajedno daje i uzima sve. Imao sam tu sreću, i imam je i dalje, da sam pronašao ljude koji su podržali moju muziku i ideje, i vremenom pronašli sebe u svemu tome. Mislim da je ujedno to naš najveći kvalitet pored same muzike. Tu je još i činjenica da je sve što je bilo planirano pre godinu i po dana ispunjeno.

U okviru kog muzičkog pravca razvijate početnu ideju? U startu je ideja bila da se pobegne od klišea jazz muzike, solo deonica svih članova benda i razmišljanja ko je kako odsvirao, i sve je stavljeno u službu muzike i celine. Takođe, zamislili smo da sve bude u stilu pop-rock benda u smislu marketinga. Ja sam počeo sa programiranjem ideja i od trenutka kada se priključio Miloš (bubnjar), bend je počeo sa pravim radom. Mislim da nije došlo do suštinskih promena u prvobitnoj ideji. Bilo je potrebno vreme da se četiri osobe različitih muzičkih interesovanja spoje u jedno. Bilo je i teških trenutaka kada se nije znalo gde će to sve da ode, ali posle skoro godinu dana vežbanja desio se prvi nastup i od tada je evidentan samo napredak, i u radu i u muzici. Eto, mogu da kažem da smo mi bend koji je u stanju da svira teatre, jazz festivale  ali i bend za rock klubove.

Zašto baš eksperimentalni jazz? Zbog odličnih kritika na moj album za klavir u Americi rešio sam da idemo u tom pravcu, jer sam zbog prethodnih iskustava znao da je pevati odavde na engleskom i očekivati uspeh na tom tržištu čista utopija (pogotovo u to vreme kada smo imali zatvorene granice ... sada je možda i veća mogućnost za uspeh). Sa druge strane, bio sam siguran da je to od sve muzike koju sam stvarao i stvaram nešto što može da prođe i bude novo za svet. Da li će se to desiti - videćemo, za sada ide dobro.

Ima li u našem gradu, a i šire u zemlji i okruženju sluha za ono što vi radite? Kao relativno mlad bend polako gradimo svoju publiku i mislim da za sada već u Nišu postoji grupa ljudi koja prati naš rad. Takođe, mislim da će ih biti još više nakon albuma. Za mene je pomalo i iznenađujuće to što se velikom broju ljudi naša muzika sviđa. Polako se javlja osećaj (ovo mogu da kažem samo u ime nekoliko prijatelja) određenog ponosa što se pojavio bend koji, u nekom sportskom žargonu rečeno, može da se nosi sa svima i bilo gde. To može da zvuči kao neki lokal-patriotizam. Ipak, komentari i poruke od ljudi iz zemlje, regiona, sveta, govore o tome da će publike biti i na mestima gde ne preovlađuju naši prijatelji. Ali to je sve relativno i ne razmišljam previše o tome.

Jeste li imali podršku i ako jeste ko vas je podržao? Porodice, prijatelji, izdavačka kuća, Nisville Jazz festival. I sve je nekako uvezano u ciklus koji sve više otvara vrata van ovih granica i vodi bend dalje. Hteo bih da napomenem da kada je ideja stvorena i kada se krenulo sa realizacijom, ja sam znao da stajanja nema, pa čak i da ne bude podrške. Ona je uvek dobrodošla, ali ne i neophodna da bi se ispunio cilj.   

Jeste li se ikada osetili sputano i sa čije strane? Isto kao što mislim o podršci mogu da kažem i za sputavanje. Mislim da to nije moguće u ovom trenutku.


Šta biste definisali kao vaš najveći problem? Zašto? Problem....samo novac, ali ne u smislu da nam je problem da ne možemo da radimo, već u smislu da bi uz malo bolje uslove neke stvari išle još brže. Mislim da polako počinjemo da privlačimo pažnju i nadam se da će i stvari oko svega toga biti povoljnije. Nakon izlaska albuma imaćemo plan rada koji bi sponzorima mogao da bude interesantan pa, videćemo.
 
Kako je izgledalo vaše učešće u finalu Umbria Jazz Balkanic Windows konkursa? Iako nisam ljubitelj muzičkih takmičenja prijavili smo se u smislu: 'Ajde, nema veze, ne može ništa loše iz toga da izađe. Termin se poklapao sa mojim putovanjem u Ameriku i postojala je mala verovatnoća da se tamo pojavimo čak i da nas izaberu. Ali srećom, u tom konretnom slučaju, kasnili su sa organizacijom. Izabrali su nas u top 6. Otišli smo. Sve je krenulo odatle. Bili smo među tri pobednika konkursa i kao nagradu dobili mogućnost da u sklopu zimskog dela festivala održimo koncert. Taj  koncert se  još nije dogodio zbog problema finansijske prirode. Dobio sam uveravanja da će ispraviti takav propust, a ako se nastup dogodi kompletan utisak će biti povoljan jer je sve ostalo bilo dobro s obzirom na uslove u kojima ti ljudi rade.

Nakon UJBW učestvovali ste na Nišville-u, kako je prošao taj nastup? Pojavili smo se nepoznati svima i ostavili dobar utisak. Zahvalni smo Ivanu Blagojeviću i celoj ekipi Nišvila zbog ovog nastupa, jer smo tada postavili temelj daljih akcija. Dobili smo vrhunski video snimak koji je odigrao veliku ulogu u svemu što će se kasnije desiti i čemu se nadamo da će se dogoditi. Jedan od glavnih razloga je i to da je zadnja pesma sa nastupa izabrana kao Daily featured video na All About Jazz sajtu, što se u neku ruku može predstaviti kao pandan Hitu dana na engleskom MTV-ju u popularnoj kulturi. Iako je vest prosleđena mnogima, samo je nekolicina pisanih medija u Srbiji objavila to. Možda bi tako nešto i moglo da se svrsta u ono malopre pomenuto sputavanje, ali je i pokazatelj potpune nezainteresovanosti ljudi iz tih krugova. Opet, pisali ne pisali, nema zaustavljanja. Tom pojavom na AAJ dobio sam i lično potvrdu da je cela priča već sada spremna za proboj na zapad i prijavio nas na nekoliko festivala širom sveta, iako je album tek bio u pripremi. I to nam je donelo Dubai.

Idemo sad u Dubai .. Kako je to izgledalo? Čiji se nastup među učesnicima manifestacije World of Jazz izdvojio kao zanimljiv? Dubai je do sada najveće dostignuće benda i činjeca da je poziv došao samo zbog jednog snimka sa AAJ, te zadnje pesme sa Nišvila čini taj uspeh još većim. Od prvog kontakta, pa do povratka sa puta sve je izgledalo nestvarno i to su trenuci u kojima shvatiš zašto se baviš muzikom i zašto su odricanja velika, ali i da se na kraju sve isplati. I u smislu putovanja i novih životnih iskustava, ali najviše u smislu prijema: i nas samih i naše muzike. Reakcija je bila fenomenalna, što nam je jako značilo jer su tu sedeli ljudi iz celog sveta. Ostvareni su brojni kontakti i prijateljstva tako da ćemo videti šta još sve može iz tog „izvora poteći“. Sam prijem i uslovi su bili takvi da nije bilo razlike između nas i hedlajnera glavne manifestacije, osim naravno u honoraru, mada i tu ne možemo da se žalimo jer smo samo od tog  honorara isplatili ceo album, a to su sredstva za koja 90% bendova u Srbiji svira po godinu-dve. Nismo imali puno vremena, a od učesnika koje smo uspeli da čujemo izdvojio bih bend Abstrakt Collision iz Libana, sa bazom u Dubaiju. Inače World of Jazz je tako koncipiran da su svake večeri nastupila po dva ili tri benda i uvek je hedlajner bio bend iz inostranstva, tako da smo mi bili jedan od tih bendova sa strane. Australija, Engleska, Irska, Indija, Egipat, Amerika i na toj listi i Srbija.

Po čemu se sve razlikuju vaši dosadašnji nastupi? Naš odnos je uvek isti, možda je pritisak veći kada je veća i bina, mada mislim da smo prevazišli tu fazu. Prizor posle svirke u Fidbeku kada jedva siđem sa bine i sedim 10 minuta da bih došao do daha, govori o tome koliko se dajem, a mislim da je ista situacija i sa ostatkom benda. Tako je bilo i na Nišvilu, i u Dubaiju. Dodao bih još da je Fidbek  kultno mesto ovoga grada i za nas poseban klub, jer je naša druga svirka bila upravo tu (prva je bila u Negotinu). Mislim da ćemo uvek svirati u Fidbeku, iako su uslovi klupske svirke i festivala neuporedivi. On ima energiju koju na drugim mestima ne možemo da nađemo. Što se publike tiče,  za sada su reakcije svuda bile pozitivne i vrlo sličnog inteziteta. Naročito na samom kraju nastupa kada jednostavno sve eksplodira od sakupljene energije, kako kod publike tako i kod nas.
 
Kada izlazi prvi album i za koga? Album će izaći u martu za Ninety and Nine Records u NY, to će biti naš debitantski album, a meni četvrti za tu izdavačku kuću. Trenutno se tamo radi mastering i post-produkcija, a za to je zadužen Nathan James, čovek koji je radio sa nekim od najvećih imena Jazz muzike i očekujemo mnogo od svega toga. Album je snimljen u Skopju, u F.A.M.E.S. projects studiju M1. Specijalni gosti na ovom izdanju su trombonista Vladan Drobicki i saksofonista Vasko Bojadžiski iz makedonske grupe Sethstat, koja je zajedno sa nama nastupila u prošlogodišnjem finalu kvalifikacijama za festival Umbria Jazz - Balkanic Windows. Što se tiče Srbije, videćemo, to nije neophodna varijanta, ali ponudićemo nekim izdavačkim kućama i ako se dogovorimo oko uslova moguće je da će biti i izdanja za ceo region. Ako se to ne dogodi, obezbedićemo neki vid distribucije.

Planovi za budućnost? Mislim da više ništa nije nemoguće. U igri su festivali u Švedskoj, Italiji, Kanadi, Nemačkoj, nastupi po regionu...i još mnogo toga, pa neka se desi i četvrtina biće super. Ja mislim da ćemo do godine u ovo vreme imati mnogo više tema za razgovor. I naravno, još nove muzike.